“PUCAO MI JE U KIČMU, HTIO JE U GLAVU, REKLA SAM NEMOJ, IMAM TROJE DJECE”: Ispovijest žene koju je monstrum zakovao za kolica

Da krenemo od početka. Te 1991. godine, jedan Crnogorac na Vojnoj akademiji u Srbiji, ubrzo završava istu, odmah dobija posao na granici u Sitnici i odlazi da živi u Herceg Novi. Posle samo nekoliko meseci mladalačke nezasite ljubavi, Jelena dolazi za njim, a onda sve po redu, kako već ide… Dobijaju prvo ćerku Anđelu, počinje i ona da radi, pa sina Jovana, dosta kasnije još jednu devojčicu. Čak su našli poslove u tamošnjoj policiji, i posle 10 godina podstanarstva, konačno se i skućili, ali spasa njihovom braku nije bilo…

– Kako krene s početka tako će i biti ili još gore, bolje ne može, ali pripisivala sam naše nesuglasice našim godinama, on je imao 23 kad smo se sreli, ja 22… Crnogorci imaju svoje običaje, navike, nije to moglo da funkcioniše… On je živeo momačkim životom, stalno je putovao, a bavio se i streljaštvom. Nisam više mogla da izdržim i razveli smo se sporazumno. Sud mi dodeljuje jednu ćerku i odlazim sa njom u Beograd nadajući se da ću moći da nađem neki pristojan posao i dovedem i drugo dvoje dece kasnije – počinje svoju ispovest Jelena.

 Posle nekog vremena ukazuje se prilika za posao u piceriji na pet minuta od njenog stana, gde nije bila neka plata, ali su je brzo prihvatili.

– Ubrzo dajem otkaz, i razmišljam da se ipak vratim dole i tamo nađem posao da budem bliža deci i da ne bacam tolike pare na putovanje. Odlazim na malu maturu sina u Crnu Goru i kad sam se vratila, svratim do picerije na kafu. Mole me da se vratim da radim, kažu, da ne sedim kući. I krenem opet ja… Međutim, posle izvesnog vremena pojavljuje se osoba koja počinje da dolazi svaki dan u piceriju, uvek isto – poručuje espreso sa mlekom, ispuši dve do tri cigarete i gleda u jednu tačku. Odmah sam videla da tu nešto nije u redu, al’ šta ću, svako mora da radi svoj posao. Htela je ta redovna mušterija i da časti, ali sam mu bakšiš vraćala do poslednje pare i nisam želela da produbljujem komunikaciju sa njim na bilo koji način – otkriva naša sagovornica.

Jelenu je, kako kaže, vikendom menjala koleginica Lela, sa kpojom su je mnoge mušterije zbog iste frizure i slične konstitucije mešale i za koju se dotična mušterija raspitivala gde je i zašto ne dolazi na posao.

– Valjda je u njemu kuljao taj bes, ne znam šta se tu dešavalo. Te večeri 26. juna 2011. godine negde oko pola 11, stigla je porudžbina iz susednog kafića i ja se prijavim da im je odnesem. Deo puta od picerije do kafića je u polumraku jer je slaba rasveta koja jedva dopire sa autoputa. Vraćajući se iz kafića ka piceriji, taman da zamaknem iz mraka, čujem: “Šta si mi onaj dan stavila u kafu, pa sam išao u WC”, i čujem repetiranje pištolja. Dok sam se okrenula da vidim ko je, pištolj je već opalio… – priseća se ova tužna žena.

– Apsolutno ništa ne boli! Nakon pucnja, momentalno sam pala na levi bok, a kako sam pala tako mi je ulična rasveta osvetlila lice. On je prešao napred, prislonio mi pištolj na čelo i ponovo rekao: “Ko ti je rekao da mi onaj dan staviš u kafu”… Ne mogu da ga citiram jer u tom trenutku razmišljate kako da se obratite osobi za koju niste sigurni kako će dalje da reaguje. Onda mi je prislonio pištolju na glavu i rekao: “Sad ću da ti pucam u glavu”, na šta sam uzvratila: “Nemoj, molim te, imam troje dece”! Da li je on na to odreagovao ili je u onom mraku kad mi je video lice, shvatio da nisam ona koju je tražio, ali on se udaljio. Inače mi je pre toga gazio desnu ruku, a na levu sam pala, pa mi je neposredno nakon toga funkcionisala samo leva ruka i glava, skroz sam bila nepokretna – sa drhtavicom u glasu priča ova, bez obzira na okolnosti, vedra i doterana žena.

Policija je došla ubrzo i razoružala ga, napadač nije bežao, čak je, kako su joj posle rekli, otišao u kafić i rekao im: “Zovite Hitnu pomoć”!

– Posle nekoliko minuta se vratio i, nećete verovati, ali mi je rekao: “Okreni se na bok da ne iskrvariš” – priseća se Jelena koju je ovo šokiralo jednako kao i nas.

Jeleni je zakačen pršljen th12, od koga se odvalila koščica i uletela u kičmenu moždinu. Pre toga je imala dve operacije kako bi joj zaustavili unutrašnje krvarenje. U prvoj joj je operisana jetra, u drugoj je odstranjen deo plućnog krila.



– Mojim roditeljima su nakon prve operacije rekli: “Male su joj šanse”, a ujutru je usledila druga operacija plućnog krila, o kičmi tad još nije bilo ni govora, kakav hod, gledali su samo kako da mi spasu život. Posle operacija sam dva, tri meseca imala temperaturu. Najteže mi je bilo kad su mi doneli kolica, do tada ničega nisam bila svesna – tu je za mene bio smak sveta – iskrena je Jelena.

U situaciji kada je skoro godinu dana po bolnicama, donosi odluku da je najbolje da se mlađa ćerka vrati da živi sa bratom, sestrom i ocem u Crnu Goru, nego da u Beogradu tuguje sama. Bili su tu baka i deka, Jelenini roditelji, ali oni su već imali svakodnevnih obaveza oko ćerke.

– Zamislite, najmlađa ćerka mi je rekla kad je došla u Sokobanjsku da me vidi: “Mama ti ćeš kao Hajdi, pašćeš, polomiće ti se kolica i prohodaćeš“.

Četiri meseca nakon nesreće odlazi na VMA na operaciju kičme.